Литерарни конкурс у оквиру пројекта „Моја Србија“ на тему „Глас српског јунака – монолог борца Другог српског устанка“ у организацији „Психолошког центра“, Костолац
ГЛАС СРПСКОГ ЈУНАКА
У тишини планине, под сенком мрака,
роди се у срцу глас српског јунака.
Не због славе, не због части,
већ да скине ланце тешке власти.
Туђа је чизма газила праг,
отимала земљу, живот и траг.
Али је срце српско јаче,
не миримо се кад правда плаче.
Устадосмо сви, и млади, и стари,
да бранимо што вековима ври.
Са мало пушака, али вером пуни,
били смо гром у турској олуји.
Село по село, гора по гора,
осветли пут српска зора.
За крв и част дижемо глас,
дошао је спас за све нас.
ДУЊА ДИМИТРИЋ 7/4
(Награда „Поетарац“ за неговање поетског патриотског духа)
ГЛАС СРПСКОГ ЈУНАКА
На бојном пољу, под звезданим сводом,
стојим за правду, за народ, за слободу.
Срце ми лупа ко топ из даљине,
јер знам, храбра Србија не сме да гине.
Милош нас позва: „ У бој, браћо, сад:
за нашу част, за правду, за град.
за села што горе, за децу што плачу,
за песму слободе, ја живот даћу!
За мајку, за оца, за огњишта стара,
за песму што траје од цара до цара!
Носим на грудима крст, а у себи плам,
и више не бежим, ја идем, ја корачанм!
И ако паднем, нек памти се глас:
то није крај, то је почетак за нас.
Докле год срце истину носи,
Србија ће живети, а слобода са њом крочити!“
КСЕНИЈА МАКСИМОВИЋ 7/4
(Награда „Поетарац“ за неговање поетског патриотског духа у оквиру пројекта „Моја
Србија)
ГЛАС СРПСКОГ ЈУНАКА – МОНОЛОГ БОРЦА ДРУГОГ СРПСКОГ УСТАНКА
Данас је дан.
Празник Цвети, 1815.
Нема везе ако погинем.
Ако Турчин крв моју пролије, није важно,
Док год деца моја, наша,
Срби, сестре и браћа,
Не доживе, да се Турчин, жив,
У нашу земљу враћа.
Ако умрем, умрећу часно!
Место је Таково, празник јe Цвети.
Данас је дан кад се Турчину светим.
Милош нас гледа, сви једнаки, сви браћа.
Српска крв у празно се пролити неће.
Ако умрем, умрећу часно!
Милош прича, мирно као стена, јако као ватра.
Ја слушам, као и браћа моја.
Сабља у ваздуху, у руци балчак.
То је то, у бој сада крећем.
Ако умрем, умрећу часно!
Милош нас води.
Ударамо као један.
Прошли смо кроз
Кличевац, Колубару, Ваљево,
А кад ка Чачку кренусмо,
Па на Љубићу, ударе Турци.
Ми их одбијемо, наизглед, без много губитака,
Ал' ипак их је било, све топове изгубисмо.
Топове изгубисмо, а заповдедника Турчина,
Ћају Имшира, убисмо и код села Ртари,
Остале Турке, са лакоћом одбисмо.
Ако умрем, умрећу часно.
Остало нас је много, бар десет хиљада.
Кренемо ка Пожаревцу да све завршимо.
Кад оно, тамо Турци.
Не можемо назад, ни лево ни десно,
Већ удримо ка Турчину!
Топови пуцају, мачеви одзвањају.
Са обе стране војници падају.
Турчин напада, посече ме по руци.
Крв је топла, рана је болна.
Ударих ја на њега. Једном, други пут, трећи пут.
Па оно, њему рука задрхти, а мени сабља полети.
Убо сам га право уз срце.
У његовим очима светло се гаси.
Осећај је чудан, до сад сам био позади.
Још никоме живот нисам одузео.
Оштрица је крвава, руке до лаката.
Не знам где моја крв стаје,
А почиње Турчинова.
Други Турчин удари на мене.
Одбијем мач, па устукнем позади.
Тад нешто чудно осетим.
Као неку ватру што у мени тиња.
Иза мене моја браћа пала,
Леже, у крви и блату.
Па неће моја браћа у блату скапати,
А ја под Турчином посустајати.
Ако умрем умрећу часно.
Турчин замахну јако,
А ја три пута јаче.
Сабља сабљу удари.
Турчину балчак излете из руке.
А ја не застадох,
већ у секунди, човека прободох.
Неће моја драга и мој син јединац
Под турском руком патити,
Јер ја сам Турчина, хтео поштедети.
То је моја судбина.
Ако умтрем, умрећу часно.
Борба је трајала.
Турака убих шест или седам.
Седам фигура, седам ратника, седморо људи.
Попадаше сви као један.
Рука ми крвари, нога клеца и стомак расечен.
Милош преговара, Турчина наговара.
А ја пошао кући мојој, мојој драгој, мом сину јединцу.
Ране пеку, ноге клецају, ал' не стајем.
Кад на пола пута нога ме изда.
На земљи лежим, гледам у небо.
Ја остајем овде, ал' сам и даље тамо.
Док мој син живи, ја не умирем.
Док је он слободан, бићу и ја.
Штета што нећу више да га видим,
ал бар ће знати:
АКО САМ УМРО, УМРО САМ ЧАСНО.
ДУШАН СТАНОЈЕВИЋ 7/4
(Треће место на литерарном конкурсу у оквиру пројекта „Моја Србија“ у категорији
„Поетско стваралаштво ученика основних школа“; награда „Сабља од стихова“, признање за доследност, зрелост и снагу песничког гласа)
ГЛАС СРПСКОГ ЈУНАКА - МОНОЛОГ БОРЦА ДРУГОГ СРПСКОГ УСТАНКА
Ја сам јунак што борбу води,
за слободу народ да се роди.
Крв се лила за ову земљу,
да остане вековима у племену.
Чујте, децо, чувајте име,
земља је света, борите се с њиме!
Други устанак био је знак,
да народ српски разбије мрак.
Сабља је блистала, застава летела,
слобода је увек правду светлела.
Памти, Србијо, дане храбрости,
кад се борило за твоје радости!
Децо, запамтите, земља је света,
чувајте њиве, реке и лета!
Уз труд и слогу, народ ће расти,
слободу чувајте , јер тада неће пасти.
ЈАНА ПЕТКОВИЋ 7/4
(Прво место на литерарном конкурсу у оквиру пројекта „Моја Србија“ у категорији „Поетско стваралаштво ученика основних школа“)
ГЛАС СРПСКОГ ЈУНАКА - МОНОЛОГ БОРЦА ДРУГОГ СРПСКОГ УСТАНКА
У срцу Балкана, под небом плавим,
стоји земља снова, коренима правим.
По шумама зеленим тишина дише,
а небо грли планине више.
Где Дрина шуми, а Дунав сања,
ту је мој дом, моја Србија рана.
Ту живи народ са душом чистом,
поносом храбрим и вером бистром.
Где се коло игра, а хармоника свира,
и слава мирише из сваког дома,
ту је вера највећа у Бога.
Нема лепше земље,
ни лепшег краја
од те једне државе
са малога Балкана.
ЛАНА МИЛИВОЈЕВИЋ 7/4
(Награда „Поетарац“ за неговање поетског патриотског духа у оквиру пројекта „Моја Србија“)
ГЛАС СРПСКОГ ЈУНАКА - МОНОЛОГ БОРЦА ДРУГОГ СРПСКОГ УСТАНКА
Кроз поље српски глас одјекује,
тамо где мирно јутро устаје,
где месец немиран са сунцем се повезује,
где сви чују глас који казује: „Доста је!“
Губици и победе вођени су овде,
овде, где крв Србије проли за људе.
Ту је вечно почивалиште храбрих јунака,
који су живот дали за земљу својих ђака.
МИА АНДРЕЈИЋ 7/4
(Награда „Поетарац“ за неговање поетског патриотског духа у оквиру пројекта „Моја Србија“)
ГЛАС СРПСКОГ ЈУНАКА – МОНОЛОГ БОРЦА ДРУГОГ СРПСКОГ УСТАНКА
Историја српског народа испуњена је тешким борбама за слободу и правду. Један од
најзначајнијих догађаја био је Други српски устанак, када је народ поново устао против
турске власти. У тим тешким временима рађали су се јунаци – обични људи великог срца
који су били спремни да дају све за своју земљу. Њихове речи, мисли и осећања и данас
одзвањају као снажан подсећај шта значи волети отаџбину.
Народе мој, браћо, и сестре, млади, и стари, послушајте речи човека који је устао кад
више није могао да ћути! Годинама смо живели под турском влашћу, трпели, ћутали,
надали се. Узимали су нам плодове наше земље, долазили да нам отимају и храну, новац
и понос. Газили су нашу част и нико није питао како нам је. Време је пролазило, а
неправда је расла, али и снага у срцу српског човека расла је са њом. Када више нисмо
могли да трпимо, устао је народ. Устали смо ми, јинаци који нисмо тражили славу, већ
правду. Устали смо за мајке које плачу, за децу која треба да расту у слободи, за земљу
коју волимо. Слобода није лак пут, она тражи жртву, храброст и веру. Страх нас је пратио,
али је љубав према отаџбини била јача. Са срцем пуним наде, кренули смо у борбу. Није
нас било много. Нисмо имали силне војске, али смо имали заједничко оружје, веру у боље
сутра. А када човек верује, онда и највећи непријатељ постаје мањи од његове одлучности.
Вама, младима, желим да поручим да не заборавите ко сте. Не дозволите да се српско име
изгуби у тишини! Чувајте језик, земљу, обичаје и историју! Не заборавите да је слобода
коју данас имате плаћена знојем и крвљу, нашим страхом, али и нашом храброшћу. Ваш је
задатак да будете достојни потомци, да волите своју земљу, али не мржњом према
другима, већ љубављу према својима. Ја, јунак ове устаничке војске, можда нећу дочекати
крај ове борбе, али знам зашто сам је започео. Знам да ће једног дана српска деца
слободно трчати по својим ливадама, певати своје песме и учити своју историју. Ако и
један од вас запамти овај глас, ако и један од вас понесе у срцу понос на своје претке,
онда нисам узалуд подигао мач. Нека живи Србија и нека се чује глас српских јунака, све
док је срца која их могу разумети!
Будућност једног народа гради се на темељима прошлости. Не дозволите да сећања
на јунаке остану само у књигама и причама! Носите у себи осећај припадности, будуте
храбри у својим делима и праведни у својим одлукама! Слобода коју данас имате, није
дошла сама, али је дар од оних који су веровали у боље сутра. Ви сте сада чувари тог
дара.
НАЂА ЏАФИЋ 7/4
(Награда „Прозно перце“ за неговање прозног патриотског духа у оквиру пројекта „Моја
Србија“)
ГЛАС СРПСКОГ ЈУНАКА
Рат је једна тамна сенка која у људима буди оно најгоре.Она се храни страхом и
немоћи,начинивши од људи чудовишта.И дан данас плаћамо цех коју је оставила за
собом.Некада у тренуцима када нам дође да само зажмуримо склупчани у неком лутку
док сенка рата тумара нашин крајем,нађу се они који скупе довољно храбрости да јој се
супроставе.
Љубав према домовини је урођена људска особина.Сваки човек је емотивно везан за
своју домовину,а посебно за место свог рођења.Љубав према домовини је похвално
својство које човека подстиче да се увек враћа својим коренима,да их не заборави,да
брани домовину и чува у име Бога.Сви смо ми јунаци у борби за нашу домовину,уз
страх и наду да ће зло време проћи,српска срца ни до сада нису била без тог
осећаја.Газили су нас вековима,али ми смо као „феникс из пепела“,устајали све јачи и
снажнији.Јунаци моји,унесите светлост,свет је жељан љубави.Без љубави према
ближњем свом,према својој домовини,сви други мотиви могу поправити тек по
нешто,али само уз истинску љубав и борбу можемо постати јунаци нашег доба.
Колевка нашег рода,храниља освећених гробова наших предака,позорница њихових
врлина или грехова,некад хаотична голгота шријатељима добра и истине, некад мајка,а
некад судија свим делима и неделима синова својих – отаџбина наша заслужује да се
проучава и да се осветљава у свим и најтањим угловима својим
ДУЊА ЖИВАНОВИЋ 8/4
(Награда „Прозно перце“ за неговање прозног патриотског духа у оквиру пројекта
„Моја Србија“)
Глас српског јунака
Јаки ветрови дували су са свих страна, настојећи да нас сруше. Упркос његовој
снази стајали смо данас овде на нашој отетој земљи подигнуте главе, чекајући да ветрови
опет крену на нас. Поносни и истрајни борили смо се свим снагама којима смо
располагали. Извор снага почео је да суши када је страх затрептао међу нама, а нико се
није усудио да му се супротстави.
Нада се губила и полако је наступао страх. Чекали смо јунака, младића који би био
снажан и пун наде и храбрости, коју би несебично делио са својим народом. У тренутку
када смо били спремни да се у потпуности предамо страху, једна млада девојка издвојила
се из масе попевши се на стену, стену која је чекала на јунака. Храброст и одважност
младе даме сада су биле видљиве свима нама. Пламен њене наде нису угасили ветрови, и
њиме нам је грејала срца по овом хладном дану. Иако није била јунак каквог смо
очекивали, иако је готово нико одавде није познавао, нити је била снажне грађе и ратник
са бојишта, девојчине речи подигле су наше погледе горе ка светлости. Одазвала се снагом
душе и њоме нас подсетила да ту снагу поседује свако, само што смо је предали страху
зарад мира. Као и сви ми, и она је осетила страх и бринула шта ће сутрашњи дан донети.
Као и сви ми и она је била уморна од борби, неправде, патње и жалости- но све је то некуд
нестало кад се осмехнула. Све црно је некуд нестало и осестили смо само љубав, дивећи
се што је на јаловитом тлу израстао њен изданак. Супротставила се тмурним мислима и
свему што јој није давало да иде даље. Без обзира на то што је њено срце било младо,
снагом љубави победила је све страхове, оставивши их иза себе. Млада дама се није
затварала у себе, нити бежала од бола који јој је живот донео. Ослободила се тих окова и
пустила да јој речи допиру из душе. Говорила је дуго и ми смо је слушали, делећи са нама
љубав према свом једином дому, светом месту које је припадало свима нама. Осећали смо
како се незнана девојка ослободила патње, њене речи звучале су чисто и свето, као да не
припадају овде где смо били окружени мржњом. Она нам је пружала руку са жељом да нас
поведе ка степенику више. Није нам обећавала боље сутра, нити мир и крај злу. Млада
девојка обећала нам је истину, добро скривену иза свих лажи и страхова, и част што се
боримо за оно што нам припада. Ми смо прихватили њену руку и веровали смо јој. Знали
смо да је она била благослов.
Сишавши са стене, млада дама нам је са осмехом на лицу казала последње
речи: ''Живимо све док се не лишимо борбе за оно што је наше''. Била је испраћена топлим
погледима које је она оплеменила. Сви који смо били присутни смо плакали. Тог дана и
годинама касније проливале су се сузе због борбе за дом.
НИНА СТОЈИЉКОВИЋ 7/2
(Треће место на литерарном конкурсу у оквиру пројекта „Моја Србија“ у категорији „Прозно
стваралаштво ученика основних школа“)
Литерарни конкурс
САН
Затворим очи и летим без крила,
далеко од буке и свега што знам.
У свету где тишина благо сија,
сваки је корак као нови сан.
У сновима све може и ништа не боли,
Градови лебде, а време не жури.
У длановима држим звезде у боји,
док ветар тихо у мисли ми јури..
Тамо ме нико не пита ко сам,
нема оцена, брига ни журбе,
Само ја, тишина и један сан
из ког не бих да се будим цео дан.Кад се будим, још увек га чујем,
тај сан што ми ноћ на поклон да,
у срцу га склоним, нежно га чувам,
да ми се врати кад останем сама.
МИА АНДРЕЈИЋ 7/4
(прво место на литерарном конкурсу „Костолачке песничке искре“ у организацији Клуба љубитеља књиге „Мајдан“)
ЉУБАВ
Љубав је осмех, загрљај благ,
кад неко те воли – то је прави знак.
Љубав је када друг ти помогне,
кад паднеш, он брзо дотрчи и подигне.
Љубав је када не вичем, већ праштам,
и кад грешим, научим, па маштам.
Јер љубав је све што топло нас спаја,
у срцу, у осмеху, у сновима сјаја.
У малим стварима она се крије,
у осмеху, погледу, чак и кад се смејеш.
Нема је у злату ни великом сјају,
већ у срцу што воли у свом малом рају.
Љубав је јутро, када све мирише,
и сунце ти кроз прозор тихо дише.
У топлом чају, у хлебу са медом,
у томе што делиш, и кад си са неким.
Зато, љубав чувај – то је највеће благо,
и дели је свуда , полако и драго.
ЛЕНКА ОГЊАНОВИЋ 7/4
(треће место на литерарном конкурсу „Костолачке песничке искре“ у организацији Клуба љубитеља књиге „Мајдан“)
ЗАУВЕК ОСТАНИ
По облацима ходам,
у глави хаос влада,
пољубац неки
на образ ми пада.
Образи ми румени,
а дланови се зноје,
чуће како гласно
куца срце моје,
Сваки додир твоје руке,
лечи душу, брише муке.
Без тебе сам кап у мору,
с тобом живим пуну зору.
За руку ме држи,
док ја летим у висине.
Заљубљено гледа,
ко да сунце сине.
Лептирићи у стомаку,
разлетели се на све стране.
Желела бих да овај осећај
заувек остане.
ДУЊА ДИМИТРИЋ 7/4
(похвала на литерарном конкурсу „Костолачке песничке искре“ у организацији Клуба љубитеља књиге „Мајдан“)
КАД ИМАШ НЕКОГ СВОГ
Прави пријатељи увек су ту,
у добру, али и у злу;
да са њима стално срећу делиш,
и кад си тужан, уз њих да се развеселиш.
Кад се деси љубав права,
не знаш да ли је сан или јава;
да са њим проводиш сваки дан,
и да све престане да буде сан.
И у љубави, и у пријатељству себе дајеш,
и надаш се да нећеш да се покајеш;
али, ако је крај тебе особа права,
онда те никад неће заболети глава.
НАЂА ЏАФИЋ 7/4
(похвала на литерарном конкурсу „Костолачке песничке искре“ у организацији Клуба љубитеља књиге „Мајдан“)
ЉУБАВ
Љубав је када те неко воли,
кад ти је стало и срце те боли;
кад желиш неког да видиш сваки дан,
и кад си срећан што ниси сам.
Љубав је осмех без много речи,
кад срце зна, па све реши.
То није чудо, ни велика ствар,
већ осећај леп као сунчев зрак.
Љубав је ту у сваком дану,
у породици, животима и пријатељима.
Треба је неговати као цвет,
јер љубав је најлепши дар за свет.
ЛАНА МИЛИВОЈЕВИЋ 7/4
(похвала на литерарном конкурсу „Костолачке песничке искре“ у организацији Клуба)
ТОЛЕРАНЦИЈА
У срцу света љубав се буди,
различити смо, али сви смо људи.
Разлике наше богатство дају,
толеранција гради мир у крају,
Нек свако носи своје снове,
као што звезде ноћ лове.
Кад руку пружиш, мрак се склања,
светлост долази као део разумевања.
Разумевање зидове руши,
кад мир завлада у свакој души.
Мржњи и страху нек буде крај,
Толеранција је светли сјај.
Живимо заједно, градимо мост,
у сваком срцу нађимо благост;
јер кад љубав стане на трон,
свет постаје свима дом!
ЈАНА ПЕТКОВИЋ 7/4
(похвала на литерарном конкурсу „Костолачке песничке искре“ у организацији Клуба љубитеља књиге „Мајдан“)
УГАО ТИШИНЕ
Седим ту у углу собе,
стварам слику која не постоји.
У тишини се губи сваки дах,
празнина полако долази, нестаје.
Желим мир, а желим и буку,
правим се да сам добро,
али у себи се гушим
док тражим бар мало наде,
у светлу које се пробија кроз таму.
Док бришем сузе,
застајем и тражим траг,
нови почетак, а исти крај.
Гледам у огледало и питам се ко сам,
где је нестала она ја.
Тело остаје, душа лута,
додирујем таму, без пута.
У загрљју сенке без осећања,
тихо трагам за смислом постојања.
Кад стигнем на крај,
вратим се на почетак,
јер све је то илузија успеха.
На врху си, али падаш,
јер живот је такав:
празна медаља што води у горчину.
КСЕНИЈА МАКСИМОВИЋ 7/4
(похвала на литерарном конкурсу „Костолачке песничке искре“ у организацији Клуба љубитеља књиге „Мајдан“)
ЉУБАВ
Шта је то љубав?
Пита се свако,
да ли је љубав стећи лако.
Љубав постоји
између сестре и брата.
Љубав могу да ти пруже
мама и тата.
Постоје љубави из ђачке клупе
Што стварају деци слатке муке.
Љубав може бити лепа и тајна
И да ти пружи дивна осећања.
Љубав може и да заболи
Када те неко искрено не воли.
ДАРКО ПАУНОВИЋ 5/2
(похвала на литерарном конкурсу „Костолачке песничке искре“ у организацији Клуба љубитеља књиге „Мајдан“)
ПРОЛЕЋЕ
У зору рану, кад се магла диже,
пролеће стиже.
Сунце шаље зраке топле и меке
и живот се рађа око дубоке реке.
Потоци теку, жуборе и шуме,
лептири шарени плешу у лету,
пролеће је свуда, у сваком цвету.
Пчеле зује, сакупљају мед,
у природи влада мир и ред.
Кроз поља и шуме ветар се игра,
ваздух мирише свеж и лак,
пролеће је стигло,
диван је знак.
АЛЕКСАНДАР ДИМИТРОВ 5/3
(похвала на литерарном конкурсу „Костолачке песничке искре“ у организацији Клуба љубитеља књиге „Мајдан“)
Изложба ликовних радова
Изложба ликовних радова; презентације о животу и раду Јована Цвијића кроз
различите предмете у оквиру Манифестације "Цвијићеви дани"
На предлог КЈД-а реализована је Манифестација "Цвијићеви дани"у недељи пре 12.
октобра, када је обележавање Дана наше школе. Дакле, с обзиром на то да се обележава
јубиларних 80 година од постојања наше школе, у оквируманифестације реализовано је више активности у школи.
Изложба ликовних радова; презентације о животу и раду Јована Цвијића кроз
различите предмете реализоване су 9.
октобра у холу наше школе и у школској трпезарији.
ПОЕТСКО-МУЗИЧКО ДРУЖЕЊЕ У ОКВИРУ МАНИФЕСТАЦИЈЕ „ЦВИЈИЋЕВИ ДАНИ“ радови ученика
Школа какву желим
Све школе су сличне, али сви знамо и волимо своју школу. Увек размишљамо
како да је улепшамо, макар и маштом, ако она не изгледа баш лепо на први поглед.
Као прво, школску зграду бих обојила свим могућим бојама и насликала бих
прелепе слике. На сваком спрату у учионицама би били тобогани, да бисмо се
спуштали за велики одмор и покретне степенице да се не бисмо мучили и гурали на
оним обичним. Поред сваке клупе била би кеса за отпатке, да ђаци не би устајали
током часа. Уместо теткица чистили би роботи, да се оне не муче. У свакој учионици
би стајао кућни ред или бонтон и ако би га неко прекршио, био би кажњен, али не
строго. На сваком спрату, и на улици близу школе стајао би школски полицајац. Деца
не би имала много домаћих задатака, а имала би више слободног времена и разоноде.
Школско двориште би било чисто, трава зелена и лепа, свако дрво на свом месту, без
оштећења по њему. У дворишту би било игралиште за млађе разреде, а за старије бољи
и већи терени. За часове физичког био би направљен и базен да бисмо вежбали пливање
када је напољу лепо време. Сваки предмет би се држао у кабинету, а и учило би се
више страних језика. Прозори не би имали завесе или венецијанере, већ би се сами
отварали и затварали када им то тражиш. Столице и клупе би биле чудесне, не би саме
дозвољавале деци да их шарају и уништавају. У учионици би било по двоје-троје
наставника, да би помагали ученицима и пратили њихов рад.
Лепо је овако сањарити, али треба и веровати, јер „машта може свашта“, па и
нашу школу да учини најлепшом на свету.
БИЉАНА ЂОКИЋ 5/1
( похвала на литерарном темату организованом поводом Манифестације „Цвијићеви
дани“ )
Основна школа „Милош Савић“ Лучица
Ментор: Милена Ћирић
ШКОЛЕ СУ ВЕЛИКИ ЧУДНИ ДВОРЦИ
Шклое су велики чудни дворци,
Сава, Вук, Цвијић, њени су творци.
Деца су ту принчеви и борци,
Њихови наставници прави чудотворци.
Кад зазвони звонце за ужину,
Трпезарија чека целу дружину.
Највише смо сложни за рођендан школе,
Тад смо сви сложни и да учествују воле.
За приредбу спремамо говоре и песме,
сви су узбуђени, грешке бити не сме.
Рођендан је наше школе,
Добро дошли сви који нас воле!
ГАВРИЛО ЈОВАНОВИЋ4/3
( треће место на литерарном темату организованом у оквиру Манифестације
„Цвијићеви дани )
Основна школа „Јован Цвијић“ Костолац
Ментор: Тања Раденковић
ШКОЛЕ СУ ВЕЛИКИ ЧУДНИ ДВОРЦИ
Наша школа је велики дворац
Где долази сваки основац.
Учионице су нам свете,
оне примају свако дете.
Дворану за плес, замењује хала,
Док плесне игре, гимнастика права.
У нашем дворцу се и ужина спрема,
Док се ужина тад нико не дрема.
Школа има ходнике, учионице, кабинете,
њих одржавају наше добре тете.
У сали се ради фискултура,
Певамо док траје музичка култура.
Математика, природа, ликовно, српски,
учимо и радимо заједно и клупски.
Знању се радујемо свакога дана,
Школа нам је лепа и без мана.
ЕМИЛИЈА РУСОВ 4/3
( похвала на литерарном темату организованом у оквиру Манифестације
„Цвијићеви дани“)
Основна школа „Јован Цвијић“ Костолац
Ментор: Тања Раденковић
ШКОЛЕ СУ ВЕЛИКИ ЧУДНИ ДВОРЦИ
Кад звоно зазвони,
ми у колони
један по један,
хитамо само.
Да песмице неке
и задатке тешке
савладамо тамо.
Дворац, или шта је,
шарене оцене даје.
Понекад петица, понеки кец,
понекад само осмех и цвет.
Деца то знају,
да су школе шарени дворци
прави чудотворци.
У њих уђе дете свако,
а изађе геније-лако.
ИЛИЈА ЧОТРА 4/2
( похвала на литерарном темату организованом у оквиру Манифестације „Цвијићеви
дани )
Основна школа „Јован Цвијић“ Костолац
Ментор: Јелена Јаковљев
Школа о каквој сањам
Замислите школу која није само зграда са натписом ШКОЛА, место за учење,
већ један чаробан свет који је испуњен разним чудним, смешним и забавним стварима
где се сви, ама баш сви, слажу и друже. И где сваког дана добијате поклоне које год
пожелите. Ја баш о таквој школи сањам (осим кишних ноћи када сањам да сурфујем).
У мојој машти, уместо клупа и столица, сваки ђак би имао свој кревет пун оних
малих меканих јастука. Та школа би имала пуно спратова, а самим тим и огроман лифт,
који не функционише као нормални лифтови, већ вас сам телепортује до спрата који
желите. Најбољи део у тој школи је тобоган који се протеже од крова школе па све до
огромног дворишта препуног шареног цвећа и дрвених клупа разних боја; што је
најбоље, клупе би објашњавале лекције! У дворишту би се такође налазила велика
трпезарија где би ђаци узимали ужину, свако по својој вољи и апетиту. Свакога дана
ученици би имали по пет часова, а одмор између њих по пола сата; поштено.
Контролни задаци у тој мојој чаробној школи из маште не постоје, као и било које
друге вежбе. Зидови учионица су осликани разним мотивима пастелних боја. У школу
бисмо ишли сваке друге недеље, а сваког петка би долазила по једна позната личност,
певач, писац, глумац и сл. Екскурзије бисмо имали често, рецимо – једном месечно, а
сваки пут би се ишло на неко прелепо место - неко море, језеро или на места која су
описана у нашим лектирама – „иза шума, иза гора...“, Сојеров Мисисипи, Робинсоново
острво или Јованчетов Прокин гај. У свакој учионици би био велики телевизор где
бисмо гледали квизове на одморима, па би победник квиза добио петицу. По
ходницима би били замрзивачи са сладоледима свих укуса у неограниченим
количинама, а током зиме апарат за топлу чоколаду. У тој школи о каквој сањам би сва
деца имала иста права као и обавезе. Сем униформи које би носили како се не би
надметали у маркираној гардероби (а тиме би се смањио и број потпуно непотребних
увреда и свађа), нико не би користио мобилни телефон; у школи треба само да се
дружимо и уживамо у непосредној комуникацији. Тако бисмо одлично упознали једни
друге, научили какви смо, шта волимо, а шта нам смета; чули бисмо и шта кога мучи и
покушали да помогнемо другу у проблему. Уколико нам је потребна нека информација
са интернета, користили бисмо школске компјутере. Ова савршена школа не би било
само место за учење, већ и место где се поштују све разлике и помаже сваком да
постигне најбоље што може. Има много тога позитивног што бих ја унела у своју
школу. Школа би требало да буде место где смо сви срећни, расположени и у коју једва
чекамо да се вратимо наредног дана.
На крају, школа о којој сањам била би место са пуно смеха и пријатељства. У
таквој школи мислим да би сви могли да покажемо шта знамо и да се осећамо срећно,
стварајући успомене које бисмо заувек памтили.
ИРИНА КАТИЋ 6/3
( треће место на литерарном темату организованом поводом Манифестације
„Цвијићеви дани“ )
Основна школа „Краљ Александар I“ Пожаревац
Ментор: Биљана Петковска
Школа о каквој сањам
Дуг пут образовања почиње са дететом које је први пут закорачило у своју школу.
Разиграним дететом искреног срца, великог очекивања и маштом какву само дете може
имати. Ја сањам о школи која ће на крају образовања сачувати дете са истим осмехом,
радозналошћу, жељом за сазнањима и својим генијалним идејама. Ја се школујем у
установи која је позната по својим вредним, посвећеним и талентованим наставницима.
Моја школа има осветљене велике ходнике, увек украшене дечијим радовима, док су
зидови осликани Десанкиним ликом и стиховима. Двориште је увек испуњено дечијом
грајом и игром на великом спортском терену, окруженим зеленим дрворедом и
украсним клупама.
Међутим, као свако дете тако и ја прижељкујем своју школу из маште. Шта год нам
носила будућност, моја школа из снова не мора да прати савремена технолошка
достигнућа и свеске замени таблетима, а књиге електронским уџбеницима. Мени је
најбитније да у њој влада једнакост, равноправност, љубазност, толерантност и
поштовање. Сањам школу која сваку врсту малтретирања ,,среже у корену“ и не схвата
као дечију шалу. Где се ученици међусобно не туку, вређају и омаловажавају, већ
међусобно друже, помажу, разумеју и забављају. Волела бих да су школске торбе мање
тешке, а наставни предмети обогаћени садржајима који код ученика развијају
комуникацију, слободу изражавања и избора. Из градива бих избацила лекције које нас
не спремају за живот и практична знања, већ стварају код нас притисак, оптерећење и
страх од оцене. Часови би били такви да за сваког ученика има довољно времена да
пита наставника, шта га занима, јер ту нема глупих питања и одговора. Волела бих да
на часовима гледамо филмове о различитим народима, културама, њиховим обичајима
и биткама које су се водиле за за расну и људску равноправност, како би се код ученика
створио осећај захвалности, саосећања и поштовања према свим земљама и народима
на свету. Желим школу која нас неће само спремати за тестове, већ оспособити за
живот, развијајући код нас доброту, људскост и племенитост, како би смо сутрадан
постали корисни и поштени чланови свог друштва. Често замишљам увек насмејане
наставнике, који нас осим правописа, физичких величина, геометрије и картографије
уче како да се изборимо са животним проблемима и недаћама. У таквој школи, ученици
се не радују сваком звону и крају наставе, а вредност ученика се не мери бројем
добијених поена и петица. Ту се учи да је сваки поштен посао частан и да не мора свако
од нас бити адвокат, инжењер, доктор или професор, већ да је аутомеханичар, кувар,
водоинсталатер подједнако вредан члан друштва.
Школа је више него обична зграда. То је колевка знања и место где се стичу
пријатељства за цео живот, али и прве љубави. Зато у њој мора владати пријатна
атмосфера. Школа о каквој сањам има доста спратова, кружног је облика и има огромне
стаклене прозоре и лифт. У школи се налази ученички ресторан и огромна библиотека,
у којој би могли да учимо у слободно време и израђујемо домаће задатке. За време
великог одмора би смо слушали омиљену музику, како би напетост код ученика била
мања, а расположење веће. Школа би поседовала огроман базен, како би ученици
здраво и квалитетно проводили слободно време. На сваком спрату стајао би аутомат са
разним слаткишима. У школи би се организовале све врсте секција, за које ученици
поседују таленат и заинтересованост. Настава би се изводила што више напољу на
свежем ваздуху. Мислим да би ученици ове школе били задовољни како наставом, тако
и опремом, па би им срећно и задовољно текли школски дани.
Знам да је пут до остваривања мог сна веома дуг и кривудав, али није и немогућ.
Школу о којој маштам укратко бих описала са пет речи: пријатељство, практична
знања, љубав, разумевање и срећа.
МИНА ПЕШИЋ 7/3
( друго место на литерарном темату организованом поводом Манифестације
„Цвијићеви дани“ )
Основна школа „Десанка Максимовић“ Пожаревац
Ментор: Дивна Илић
ШКОЛЕ СУ ВЕЛИКИ,ЧУДНИ ДВОРЦИ
Школе су велики и чудни дворци,
њих су волели чак и сви ловци.
Оне изгледају као рај за свако дете,
док у дворишту школском игра „мете“.
Моја школа је лепа зграда,
она је понос нашег града.
Од моје школе боље нема,
то мисли и прва и друга смена.
Свако дете игру и причу воли,
али не сме дозволити да га учитељица за рад моли.
Школа је као други дом,
где и није баш увек све „по твом“.
У школи постоје правила нека,
Ту ти не може помоћи сека.
Постоје различити часови,
Као и весели дечији гласови.
ХАНА РЕМОВИЋ 4/2
( похвала на литерарном конкурсу организованом поводом Манифестације „Цвијићеви
дани“ )
Основна школа „Јован Цвијић“ Костолац
Ментор: Јелена Јаковљев
Цвијићевим стопама
Ученик природе, истраживач стаза,
Цвијићевим стопама траг остављам,
Сваки врх, сваку долину освајам,
Учим тајне које природа скрива.
Корак по корак, срце ми је пуно,
Следећи мудрост великог човека,
Учим, истражујем, сањам снове,
Цвијићевим стопама свет откривам.
У планинама где ветар слободно пева,
Цвијићев траг остављен је дубоко,
Свака стаза, сваки корак, све је јасно,
Учим о свету, о природи, о себи самој.
АНА ЋИРИЋ 6/4
( похвала на литерарном темату организованом поводом Манифестације „Цвијићеви
дани )
Основна школа „Јован Цвијић“ Костолац
Ментор: Магдалена Реџовић
Школа о каквој сањам
Школа је именица од пет слова и пуно обавеза. Стално ми говоре: „Теби је лако,
још си мали“. А шта је ту мени лако, када свакога дана носим ранац пун књига, скоро
већи од мене? Стално неко пропитује, оцењује, опомиње да не причамо, иако то није
баш другарски.
Да се ја питам шта бих променио, прво бих увео да школски час почиње негде
око подне, никако пре тога. Деци је потребан сан да би порасла и била здрава. Тако би
свако дете могло да се лепо наспава и дође у школу спремно. Књиге нико не би ни
носио. Учило би се кроз песме, забавне игре и квизове.
Следећа важна ствар у животу сваког дечака је фудбал. Увео бих да се фудбал
игра на сваком часу, а и између њих. Наравно, не превише, али фудбала никад и не
може бити превише. Мислим да би се наставник физичког васпитања сложио. Оцене
бих укинуо, да се ниједно дете не осећа лоше када нешто не научи. Ко није научио,
добије жути картон, баш као на фудбалској утакмици. Добијали бисмо жуте картоне,
све док свако дете не научи све што је потребно. Црвене не бих ни делио, осим у
случају да налети неки кавгаџија, који је баш пуно већи од мене. Шалим се, наравно.
Црвене картоне бих делио само онда када би се неко безобразно понашао према
другарима, вређао или понижавао. Таква школа би нас учила лепом понашању,
разумевању, поштовању и дружењу.
Увео бих и понеку конзолу за играње игрица, јер је деци потребно и мало
разоноде и одмора од учења. Пошто не би свако имао своју конзолу, морали бисмо да
научимо да делимо. Верујем да бисмо онда сви добро знали и информатику и
наставник би био задовољан јер користимо уређаје. Свако ко је пробао, зна да је за
играње игрица потребно одређено знање.
За развој дечјег мозга је важан и добар залогај, па бих увео да се, поред оброка,
у школама служе и фини, укусни слаткиши, колачи и торте, све у циљу бољег памћења.
Сви знамо како је чоколада добра за концентрацију, па онда могу замислити шта све
може једна чоколадна торта. Можда међу нама има неких будућих Анштајна, али не
могу да се сконцентришу када су гладни.
Знам да оваква школа звучи сјајно, али је то само плод моје маште. Оно што бих
заиста волео је да створим школу у којој би сва деца била једнака и имала једнака
права. Сва деца би била исто обучена и онда би све предрасуде нестале. Ми смо ипак
само деца и треба да нас красе осмех и лепо понашање, а не скупе патике и телефони.
Тако се ниједно дете не би осећало одбачено. Увео бих обавезне часове о томе како
бити добар друг, како помагати другима и радовати се туђој срећи. Овај свет остаје
нама и најважније је да научимо како да постанемо и останемо добри људи.
Лазар Јовић, ученик V 1
( прво место на литерарном темату организованом поводом Манифестације „Цвијићеви
дани“ )
ОШ „Доситеј Обрадовић“, Пожаревац
Ментор: Ивана Стојановић
ШКОЛА О КАКВОЈ САЊАМ
Снови и жеље су у природи сваког човека. Већина мојих пријатеља сања да постане
богато и успешно, али ја имам другачије снове и односе се на школу.
Волим своју школу, али бих нешто и променио. Желео бих да се сва деца међусобно
друже, без обзира на то које су националности и колико новца имају, да помажу једни
другима и да се поштују. Наставу бих организовао напољу, како бисмо се сви заједно
дружили, играли и учили. Школа би тада постала место забаве, испуњено смехом и
радошћу. Клупе у учионицама бих поставио у круг, како бисмо сви заједно радили и
постигли тимски рад. Унутрашњост учионице бисмо уредили тако што би офарбао
свако свој сто и столицу у боју коју жели и тада бих имао осећај да сам у некој
најлепшој бајци.
У школском дворишту бих изградио затворене базене како би деца била физички
активнија. Дечаци би се спремали за такмичења у ватерполу, а девојчице за уметничко
пливање.
Сањам да нам часови личе на дечју игру како би нам детињство што дуже трајало.
ЛУКА ЂОРЂЕВИЋ 5/5
( похвала на литерарном темату организованом поводом Манифестације „Цвијићеви
дани“ )
Основна школа „Јован Цвијић“ Костолац
Ментор: Соња Цолић
ШКОЛА О КАКВОЈ САЊАМ
У мојој школи игра је права,
али понекад могу да спавам.
У мојој школи мало се учи
много се игра и нема брига.
Када сањам о мојој школи,
никад ме скоро глава не боли.
Ујутро, када у школу дођем,
кроз врата не морам да прођем.
Зид се на школи сам отвори,
затим се насмејан наставник створи.
Наставник легне потрбушке
и почне да баца џиновске крушке.
Када сањам о мојој школи,
никад ме скоро глава не боли.
Следећег дана дођем у школу,
књига ми шапне игру нову.
Ногама дође и онда каже
које слаткише могу да смажем.
Моја је школа лепа и мила,
понекад она добије крила.
Заједно са њом летимо,
сви тако лепи, моји сни.
Када сањам о мојој школи,
никад ме скоро глава не боли.
СОФИЈА СТОЈИЋЕВИЋ 5/6
( похвала на литерарном темату организованом поводом Манифестације „Цвијићеви дани“
)
Основна школа „Јован Цвијић“ Костолац
Ментор: Милена Врачар
ШКОЛЕ СУ ВЕЛИКИ ЧУДНИ ДВОРЦИ
Школе су велике куће, где се учи и добија знање. Оне су пуне ђака, који воле да уче
и да се играју.
У школи се налазе другари и најбољи учитељи. Учитељи децу уче разним
предметима , као на пример: српски, математика, природа и друштво ... Сва деца воле
велики и мали одмор. Нека деца воле да уче, а нека баш и не. Учитељи децу воде на
екскурзију.
Школе су лепа места за ђаке. Ја волим школу, зато што волим да научи нешто ново.
МАША СТЕФАНОВИЋ 4/2
( прво место на литерарном темату организованом у оквиру Манифестације
„Цвијићеви дани )
Основна школа „Јован Цвијић“ Костолац
Ментор: Јелена Јаковљев
ШКОЛЕ СУ ВЕЛИКИ ЧУДНИ ДВОРЦИ
Први септембар,
зачуло се звоно,
кличемо сви у глас:
„Брзо, започиње час!“
Унутра журимо сви,
учитељ нас чека,
фино учимо ми,
види се из далека!
Школо наша драга,
ти чуваш многа блага,
другарство и знање,
највеће је имање.
Нови пасус или теза,
у дворцу нашем учимо,
и ја сам ту принцеза,
некад се мали и намучимо.
ТИЈАНА РАТКОВ 3/5
( друго место на литерарном темату организованом поводом Манифестације
„Цвијићеви дани“ )
Основна школа „Јован Цвијић“ Костолац
Ментор: Марко Живковић