Литерарни конкурс у оквиру пројекта „Моја Србија“ на тему „Глас српског јунака – монолог борца Другог српског устанка“ у организацији „Психолошког центра“, Костолац

ГЛАС СРПСКОГ ЈУНАКА

У тишини планине, под сенком мрака,
роди се у срцу глас српског јунака.
Не због славе, не због части,
већ да скине ланце тешке власти.
Туђа је чизма газила праг,
отимала земљу, живот и траг.
Али је срце српско јаче,
не миримо се кад правда плаче.
Устадосмо сви, и млади, и стари,
да бранимо што вековима ври.
Са мало пушака, али вером пуни,
били смо гром у турској олуји.
Село по село, гора по гора,
осветли пут српска зора.
За крв и част дижемо глас,
дошао је спас за све нас.

ДУЊА ДИМИТРИЋ 7/4

(Награда „Поетарац“ за неговање поетског патриотског духа)

ГЛАС СРПСКОГ ЈУНАКА

На бојном пољу, под звезданим сводом,
стојим за правду, за народ, за слободу.
Срце ми лупа ко топ из даљине,
јер знам, храбра Србија не сме да гине.
Милош нас позва: „ У бој, браћо, сад:
за нашу част, за правду, за град.
за села што горе, за децу што плачу,
за песму слободе, ја живот даћу!
За мајку, за оца, за огњишта стара,
за песму што траје од цара до цара!
Носим на грудима крст, а у себи плам,
и више не бежим, ја идем, ја корачанм!
И ако паднем, нек памти се глас:
то није крај, то је почетак за нас.
Докле год срце истину носи,
Србија ће живети, а слобода са њом крочити!“

КСЕНИЈА МАКСИМОВИЋ 7/4

(Награда „Поетарац“ за неговање поетског патриотског духа у оквиру пројекта „Моја

Србија)

ГЛАС СРПСКОГ ЈУНАКА – МОНОЛОГ БОРЦА ДРУГОГ СРПСКОГ УСТАНКА
Данас је дан.
Празник Цвети, 1815.
Нема везе ако погинем.
Ако Турчин крв моју пролије, није важно,
Док год деца моја, наша,
Срби, сестре и браћа,
Не доживе, да се Турчин, жив,
У нашу земљу враћа.
Ако умрем, умрећу часно!
Место је Таково, празник јe Цвети.
Данас је дан кад се Турчину светим.
Милош нас гледа, сви једнаки, сви браћа.
Српска крв у празно се пролити неће.
Ако умрем, умрећу часно!
Милош прича, мирно као стена, јако као ватра.
Ја слушам, као и браћа моја.
Сабља у ваздуху, у руци балчак.
То је то, у бој сада крећем.
Ако умрем, умрећу часно!
Милош нас води.
Ударамо као један.
Прошли смо кроз
Кличевац, Колубару, Ваљево,
А кад ка Чачку кренусмо,
Па на Љубићу, ударе Турци.
Ми их одбијемо, наизглед, без много губитака,
Ал' ипак их је било, све топове изгубисмо.
Топове изгубисмо, а заповдедника Турчина,
Ћају Имшира, убисмо и код села Ртари,
Остале Турке, са лакоћом одбисмо.
Ако умрем, умрећу часно.

Остало нас је много, бар десет хиљада.
Кренемо ка Пожаревцу да све завршимо.

Кад оно, тамо Турци.
Не можемо назад, ни лево ни десно,
Већ удримо ка Турчину!
Топови пуцају, мачеви одзвањају.
Са обе стране војници падају.
Турчин напада, посече ме по руци.
Крв је топла, рана је болна.
Ударих ја на њега. Једном, други пут, трећи пут.
Па оно, њему рука задрхти, а мени сабља полети.
Убо сам га право уз срце.
У његовим очима светло се гаси.
Осећај је чудан, до сад сам био позади.
Још никоме живот нисам одузео.
Оштрица је крвава, руке до лаката.
Не знам где моја крв стаје, 
А почиње Турчинова.
Други Турчин удари на мене.
Одбијем мач, па устукнем позади.
Тад нешто чудно осетим.
Као неку ватру што у мени тиња.
Иза мене моја браћа пала,
Леже, у крви и блату.
Па неће моја браћа у блату скапати,
А ја под Турчином посустајати.
Ако умрем умрећу часно.
Турчин замахну јако,
А ја три пута јаче.
Сабља сабљу удари.
Турчину балчак излете из руке.
А ја не застадох,
већ у секунди, човека прободох.
Неће моја драга и мој син јединац
Под турском руком патити,
Јер ја сам Турчина, хтео поштедети.
То је моја судбина.
Ако умтрем, умрећу часно.
Борба је трајала.
Турака убих шест или седам.

Седам фигура, седам ратника, седморо људи.
Попадаше сви као један.
Рука ми крвари, нога клеца и стомак расечен.
Милош преговара, Турчина наговара.
А ја пошао кући мојој, мојој драгој, мом сину јединцу.
Ране пеку, ноге клецају, ал' не стајем.
Кад на пола пута нога ме изда.
На земљи лежим, гледам у небо.
Ја остајем овде, ал' сам и даље тамо.
Док мој син живи, ја не умирем.
Док је он слободан, бићу и ја.
Штета што нећу више да га видим,
ал бар ће знати:
АКО САМ УМРО, УМРО САМ ЧАСНО.

ДУШАН СТАНОЈЕВИЋ 7/4

(Треће место на литерарном конкурсу у оквиру пројекта „Моја Србија“ у категорији
„Поетско стваралаштво ученика основних школа“; награда „Сабља од стихова“, признање за доследност, зрелост и снагу песничког гласа)

ГЛАС СРПСКОГ ЈУНАКА - МОНОЛОГ БОРЦА ДРУГОГ СРПСКОГ УСТАНКА

Ја сам јунак што борбу води,
за слободу народ да се роди.
Крв се лила за ову земљу,
да остане вековима у племену.
Чујте, децо, чувајте име,
земља је света, борите се с њиме!
Други устанак био је знак,
да народ српски разбије мрак.
Сабља је блистала, застава летела,
слобода је увек правду светлела.
Памти, Србијо, дане храбрости,
кад се борило за твоје радости!
Децо, запамтите, земља је света,
чувајте њиве, реке и лета!
Уз труд и слогу, народ ће расти,
слободу чувајте , јер тада неће пасти.

ЈАНА ПЕТКОВИЋ 7/4

(Прво место на литерарном конкурсу у оквиру пројекта „Моја Србија“ у категорији „Поетско стваралаштво ученика основних школа“)

ГЛАС СРПСКОГ ЈУНАКА - МОНОЛОГ БОРЦА ДРУГОГ СРПСКОГ УСТАНКА

У срцу Балкана, под небом плавим,
стоји земља снова, коренима правим.
По шумама зеленим тишина дише,
а небо грли планине више.
Где Дрина шуми, а Дунав сања,
ту је мој дом, моја Србија рана.
Ту живи народ са душом чистом,
поносом храбрим и вером бистром.
Где се коло игра, а хармоника свира,
и слава мирише из сваког дома,
ту је вера највећа у Бога.
Нема лепше земље,
ни лепшег краја
од те једне државе
са малога Балкана.

ЛАНА МИЛИВОЈЕВИЋ 7/4

(Награда „Поетарац“ за неговање поетског патриотског духа у оквиру пројекта „Моја Србија“)

ГЛАС СРПСКОГ ЈУНАКА - МОНОЛОГ БОРЦА ДРУГОГ СРПСКОГ УСТАНКА

Кроз поље српски глас одјекује,
тамо где мирно јутро устаје,
где месец немиран са сунцем се повезује,
где сви чују глас који казује: „Доста је!“
Губици и победе вођени су овде,
овде, где крв Србије проли за људе.
Ту је вечно почивалиште храбрих јунака,
који су живот дали за земљу својих ђака.

МИА АНДРЕЈИЋ 7/4

(Награда „Поетарац“ за неговање поетског патриотског духа у оквиру пројекта „Моја Србија“)

ГЛАС СРПСКОГ ЈУНАКА – МОНОЛОГ БОРЦА ДРУГОГ СРПСКОГ УСТАНКА

Историја српског народа испуњена је тешким борбама за слободу и правду. Један од
најзначајнијих догађаја био је Други српски устанак, када је народ поново устао против
турске власти. У тим тешким временима рађали су се јунаци – обични људи великог срца
који су били спремни да дају све за своју земљу. Њихове речи, мисли и осећања и данас
одзвањају као снажан подсећај шта значи волети отаџбину.
Народе мој, браћо, и сестре, млади, и стари, послушајте речи човека који је устао кад
више није могао да ћути! Годинама смо живели под турском влашћу, трпели, ћутали,
надали се. Узимали су нам плодове наше земље, долазили да нам отимају и храну, новац
и понос. Газили су нашу част и нико није питао како нам је. Време је пролазило, а
неправда је расла, али и снага у срцу српског човека расла је са њом. Када више нисмо
могли да трпимо, устао је народ. Устали смо ми, јинаци који нисмо тражили славу, већ
правду. Устали смо за мајке које плачу, за децу која треба да расту у слободи, за земљу
коју волимо. Слобода није лак пут, она тражи жртву, храброст и веру. Страх нас је пратио,
али је љубав према отаџбини била јача. Са срцем пуним наде, кренули смо у борбу. Није
нас било много. Нисмо имали силне војске, али смо имали заједничко оружје, веру у боље
сутра. А када човек верује, онда и највећи непријатељ постаје мањи од његове одлучности.
Вама, младима, желим да поручим да не заборавите ко сте. Не дозволите да се српско име
изгуби у тишини! Чувајте језик, земљу, обичаје и историју! Не заборавите да је слобода
коју данас имате плаћена знојем и крвљу, нашим страхом, али и нашом храброшћу. Ваш је
задатак да будете достојни потомци, да волите своју земљу, али не мржњом према
другима, већ љубављу према својима. Ја, јунак ове устаничке војске, можда нећу дочекати
крај ове борбе, али знам зашто сам је започео. Знам да ће једног дана српска деца
слободно трчати по својим ливадама, певати своје песме и учити своју историју. Ако и
један од вас запамти овај глас, ако и један од вас понесе у срцу понос на своје претке,
онда нисам узалуд подигао мач. Нека живи Србија и нека се чује глас српских јунака, све
док је срца која их могу разумети!
Будућност једног народа гради се на темељима прошлости. Не дозволите да сећања
на јунаке остану само у књигама и причама! Носите у себи осећај припадности, будуте
храбри у својим делима и праведни у својим одлукама! Слобода коју данас имате, није
дошла сама, али је дар од оних који су веровали у боље сутра. Ви сте сада чувари тог
дара.

НАЂА ЏАФИЋ 7/4

(Награда „Прозно перце“ за неговање прозног патриотског духа у оквиру пројекта „Моја

Србија“)

ГЛАС СРПСКОГ ЈУНАКА

Рат је једна тамна сенка која у људима буди оно најгоре.Она се храни страхом и
немоћи,начинивши од људи чудовишта.И дан данас плаћамо цех коју је оставила за
собом.Некада у тренуцима када нам дође да само зажмуримо склупчани у неком лутку
док сенка рата тумара нашин крајем,нађу се они који скупе довољно храбрости да јој се
супроставе.
Љубав према домовини је урођена људска особина.Сваки човек је емотивно везан за
своју домовину,а посебно за место свог рођења.Љубав према домовини је похвално
својство које човека подстиче да се увек враћа својим коренима,да их не заборави,да
брани домовину и чува у име Бога.Сви смо ми јунаци у борби за нашу домовину,уз
страх и наду да ће зло време проћи,српска срца ни до сада нису била без тог
осећаја.Газили су нас вековима,али ми смо као „феникс из пепела“,устајали све јачи и
снажнији.Јунаци моји,унесите светлост,свет је жељан љубави.Без љубави према
ближњем свом,према својој домовини,сви други мотиви могу поправити тек по
нешто,али само уз истинску љубав и борбу можемо постати јунаци нашег доба.
Колевка нашег рода,храниља освећених гробова наших предака,позорница њихових
врлина или грехова,некад хаотична голгота шријатељима добра и истине, некад мајка,а
некад судија свим делима и неделима синова својих – отаџбина наша заслужује да се
проучава и да се осветљава у свим и најтањим угловима својим

ДУЊА ЖИВАНОВИЋ 8/4

(Награда „Прозно перце“ за неговање прозног патриотског духа у оквиру пројекта

„Моја Србија“)

Глас српског јунака

Јаки ветрови дували су са свих страна, настојећи да нас сруше. Упркос његовој
снази стајали смо данас овде на нашој отетој земљи подигнуте главе, чекајући да ветрови
опет крену на нас. Поносни и истрајни борили смо се свим снагама којима смо
располагали. Извор снага почео је да суши када је страх затрептао међу нама, а нико се
није усудио да му се супротстави.
Нада се губила и полако је наступао страх. Чекали смо јунака, младића који би био
снажан и пун наде и храбрости, коју би несебично делио са својим народом. У тренутку
када смо били спремни да се у потпуности предамо страху, једна млада девојка издвојила
се из масе попевши се на стену, стену која је чекала на јунака. Храброст и одважност
младе даме сада су биле видљиве свима нама. Пламен њене наде нису угасили ветрови, и
њиме нам је грејала срца по овом хладном дану. Иако није била јунак каквог смо
очекивали, иако је готово нико одавде није познавао, нити је била снажне грађе и ратник
са бојишта, девојчине речи подигле су наше погледе горе ка светлости. Одазвала се снагом
душе и њоме нас  подсетила да ту снагу поседује свако, само што смо је предали страху
зарад мира. Као и сви ми, и она је осетила страх и бринула шта ће сутрашњи дан донети.
Као и сви ми и она је била уморна од борби, неправде, патње и жалости- но све је то некуд
нестало кад се осмехнула. Све црно је некуд нестало и осестили смо само љубав, дивећи
се што је на јаловитом тлу израстао њен изданак. Супротставила се тмурним мислима и
свему што јој није давало да иде даље. Без обзира на то што је њено срце било младо,
снагом љубави победила је све страхове, оставивши их иза себе. Млада дама се није
затварала у себе, нити бежала од бола који јој је живот донео. Ослободила се тих окова и
пустила да јој речи допиру из душе. Говорила је дуго и ми смо је слушали, делећи са нама
љубав према свом једином дому, светом месту које је припадало свима нама. Осећали смо
како се незнана девојка ослободила патње, њене речи звучале су чисто и свето, као да не
припадају овде где смо били окружени мржњом. Она нам је пружала руку са жељом да нас
поведе ка степенику више. Није нам обећавала боље сутра, нити мир и крај злу. Млада
девојка обећала нам је истину, добро скривену иза свих лажи и страхова, и част што се
боримо за оно што нам припада. Ми смо прихватили њену руку и веровали смо јој. Знали
смо да је она била благослов.
Сишавши са стене, млада дама нам је са осмехом на лицу казала последње
речи: ''Живимо све док се не лишимо борбе за оно што је наше''. Била је испраћена топлим
погледима које је она оплеменила. Сви који смо били присутни смо плакали. Тог дана и
годинама касније проливале су се сузе због борбе за  дом.

НИНА СТОЈИЉКОВИЋ 7/2

(Треће место на литерарном конкурсу у оквиру пројекта „Моја Србија“ у категорији „Прозно
стваралаштво ученика основних школа“)