Није лако бити тинејџер
Након што сам прославио свој тринаести рођендан, живот ми се окренуо
наопачке. Сваком детету су тинејџерски проблеми дојадили. Читао сам разне
романе и приче које казују да је супер бити тинејџер, али верујте ми – то уопште
није лако.
Први знак уласка у пубертет биле су бубуљице. Оне су тотално квариле
имиџ сваког детета. Не могу рећи да сам дете, а не могу ни рећи да сам одрасла
особа. Ја сам негде у средини. Између малог детета и веике одговорне одрасле
особе. Него – бубуљице. Оне су као убице у хорор филмовима. Када дођу, униште
све, па после неког времена оду. Опет дођу, као наставак првог дела филма. У
сваком случају, бубуљице се снимају у неколико делова. Као филм „Врисак“ –
долазе у шест делова.
Највећа мука је, ипак, прва љубав. У разним књигама је опевана као једна
лепа прича. Све то квари пубертет. Као сваком тинејџеру, прва љубав мора бити
права. Није битно да ли ће те се заљубити у дебелу или мршаву девојку. Поново
кажем и наглашавам – прва љубав мора бити права!
Ја, а као и сви остали тинејџери често траже време за самоћу. Време када
желите да будете као Исидора Секулић у свом бурету. Ја, на пример, волим да
своје време за самоћу проводим читајући књиге. Моја неодлучност ступа на сцену:
- Коју би књигу желео да узмеш? - упита ме библиотекарка. Цео се
презнојавам.
- Не знам. - сричем слово по слово. Не у буквалном смислу. - Шта
најчешће моји вршњаци читају?
- „Лето када сам научила да летим“ – читао сам ову књигу два пута.
Једном као школску лектиру, а други пут за моју душу. Читао сам не
размишљајући на књижевни род и врсту, стилске фигуре, тему, композицију…
- Читао сам. Да ли можете да ми препоручите неку другу? - кажем једва,
некако, на силу.
- „Поп Ћира и поп Спира“ – Старомодно, али и смешно, читао сам. –
„Галеб Џонатан Лингвинстон“ – Читао. Библиотекарки, на неки чудан начин, дајем
до знања да сам ту књигу читао. Неким чудним покретом руке. - „Хајдук Станко“ –
Читао. - „Ово је најстрашнији дан у мом животу“ – Читао сам и то. Не зна се ко је
уморнији, библиотекарка или ја. На крају се ипак одлучим за најбоље решење.
Узмем да читам Бакмана и његовог Увеа – по други пут.
Школа је можда и највећи проблем. Од како сам постао тинејџер, немам
велику вољу за учењем. Петице полако крећу да падају на четворке, четворкте на
тројке – и тако све до кеца. Када наставници читају оцене, звуче као да
испробавају озвучење:
- Јен`, два, два, јен`, јен`…
Али ми ипак највећи проблем задаје хемија. Не волим да учим хемијске формуле
и једначине јер су све на неки начин сличне. На сву срећу, ја нисам стигао до
кеца, још. Све у своје време дође.
Сада још и долази упис у средњу школу. Ко зна колико пута сам променио
своју одлуку?! Прво сам хтео да упишем електротехничара рачунара. Затим
мењам мишљење у ИТ смер у Гимназији. Али када сам чуо да могу само двадесет
ученика из целе општине, одмах мењам мишљење у математички смер. Било је и
других сулудих идеја – као да упишем кувара у Економско-трговинској. Неко каже
од игле до локомотиве, а ја од гимназије до кувара. Имам страх да оно што
упишем можда неће да ми се свиди.
Ово су моји тинејџерски проблеми. Има их још пуно, али су ово неки од
најбитнијих, али и најгорих. Јер, када ми треба самоћа, само затворим очи и
релаксирам се јер знам да није лако бити у тинејџерским ципелама.
Војин Милошевић 8/2
( Прво место на литерарном темату организованом поводом прославе Дана школе )