Пре осам година кренула сам у први разред, сада се из тог периода сећам само школског сликања и мириса прашине после одмора.

Разреди су пролазили брзо,а слике у глави јос брже, али су сада позитивније. У нижим разредима, сећам се да смо са учитељицом покушавали да покријемо пукотине у зиду ликовним радовима, хамерима и шареним лептирима, али је било безуспешно. У четвртом разреду били смо обновљени,свако ко је хтео лепше и боље , донирао је новац за кречење учионице. Учионица је била свежа, а ми спремни за рад. Када смо прешли у више разреде,видели смо други део школе. Чувени  први спрат од којег смо се бојали као прваци. Одатле је стално долазила учитељица са љутитим изразом лица , али мислим да је то било због трчања по ходницима. Тај део школе и даље је био запостављен  и отрцан. Дјаци су безобразно писали по зидовима и клупама. Монотонија школе улазила је у дечији дух и све стапала у сивило зидова. Не знам како, али у седмом разреду школа је поцела да се интересује за дечије жеље,права и нашу реч. Стога, прикљућила сам се Ђачком парламенту и новинарској секцији у којима су ђаци могли да покажу креативност и слободно искажу мишљење. Одрзани су разни коцерти, приредбе и сусрети  и то је увек био корак напред за ову школу.У школу су унете нежне боје као и предиван цвркут птица. Овде моземо наћи реке у којима пливају прелепе рибице,највише гране где птице запевају и кутак Сибира у коме се башкаре веверице. Оне нас редовно лежећки посматрају и гађају ољушћеним семенкама, унеле су дух безбрижности у озбиљне ђацке задатке. Музика у току паузе измедју часова тера ме да заборавим на предстојеће проблеме или писмени на следећем часу.Одмах после другог звона за цас, све се у ходницима утиша. Наступа радна атмосвера и једино су активни дежурни ученици. У школи се негује пристојност и култура ђака.

Сада сам осми разред и зао ми је што одлазим из ове школе, али ћу се вратити када сви радови буду били завршени. Вратићу се, да бих јој се и даље дивила!

Ана Јовановиц 8-2